“Pobediću i u životnoj utakmici”, poruka je Predraga Spasića, koji je posle godina svojevoljne medijske izolacije iskreno i otvoreno pričao o svemu što mu se dešavalo u bogatoj karijeri, ali i kasnije kada je osetio onu drugu ružnu stranu medalje.

U Kragujevcu je bio Šumadijski Brigel, u Beogradu Vojvoda Spasić, dve i po godine nezamenjivi reprezentativac Jugoslavije i učesnik Svetskog prvenstva. Stigao je i do dresa kraljevskog Real Madrida i ukupno četiri sezone igrao u jednoj od najjačih liga na svetu. Naravno, kao i u karijeri svakog sportiste bilo je uspona i padova, ali Predrag Spasić i te kako može da bude ponosan na ono što je ostvario kao fudbaler.

Mogao je verovatno i više, ali splet okolnosti i sudbina poigrali su se i sa ovim ponosnim Šumadincem. U međuvremenu je uspeo da prevaziđe i neke ružne, van sportske izazove i vrati se na pravi put.

Godinama ga nije bilo u javnosti. Sad je izašao iz svojevoljne medijske izolacije. To je bila njegova lična odluka.

„Da, lična. Posle svega toga imao sam nekih problema, uložio sam u jednu firmu neka sredstva koja su mi zbog bombardovanja i svega onoga što se dešavalo, propala, doživeo sam finansijski gubitak. Posle toga sam se razočarao. Pao sam u neku letargiju, depresiju i još neke dodatne loše stvari su se dešavale u mom životu, tako da sam se bogami jedno deset godina borio sam sa sobom i uz pomoć familije, mog brata Bojana i jedne doktorke koja mi je puno pomogla, uspeo sam da se stabilizujem i izlečim od depresije“, priča Predrag Spasić u razgovoru za Sport Klub u koprodukciji sa Sportnetworkom NS.

To je ona druga strana medalje. Uspešan vrhunski sportista, zdrav, prav, jak, ali stvari nekad krenu kako ne treba. Slavu i uspeh zamene poroci. Predrag Spasić je upao u tu zamku. Uverio se da postoji i ta neka druga ružna priča…

„Postoji. Ja sam tu priču osetio na svojoj koži i posavetovao bih mlade ljude da baš o tome brinu kada završe karijeru, da ne dođu u neku sličnu situaciju u koju sam ja dospeo.“

Kod nas na žalost ne postoji dovoljna svest o tome. Naše društvo nije razvijeno na tom nivou i zato je uvek prisutan strah od osude okoline.

„To je istina. Ali ja mogu jedino da kažem da sam sada sasvim normalan i da danas drugačije gledam i cenim neke stvari. A u tom periodu sam radio i neke pogrešne, koje su baš loše uticale na moj privatan život i društveni.“

Šta danas radi Vojvoda Spasić?

„Radim u jednoj firmi koja se bavi uvozom robe iz Turske, tu sam kao neki pomoćni radnik koji to distribuira dalje širom Srbije.“

Šteta što nije ostao u fudbalu, sigurno bi imao šta da ponudi zahvaljujući velikom iskustvu i imenu.

„Pa, meni kada se to sve izdešavalo, malo više sam se povukao u sebe jer sam krivio samog sebe što sam dozvolio da se meni to desi. I onda sam se sklanjao od ljudi, bilo me je iskreno i sramota svega. Tako da je neko vreme prolazilo. Sada imam 58 godina, može da se desi da završim, da upišem tu trenersku, pa da vidim. Nikad nije kasno.“

Nije kasno. Uostalom, ako je neko dokazao da je velikim radom i upornošu u sportu sve moguće, onda je to Predrag Spasić. Posle samo dve godine igranja u ondašnjoj Prvoj ligi Jugoslavije u dresu Partizana, stigao je do dresa najvećeg kluba na svetu – Real Madrida.

Ali krenimo redom…

„Počeo sam karijeru tu u jednom obližnjem mestu Ilićevo, klub se zvao Srbija. Tu sam igrao do 17. godine, posle sam prešao u FK Radnički i igrao do svoje 23 godine, da bi me posle angažovao Partizan…“, priča Predrag Spasić.

Crno-belima su ga preporučile dobre igre u Kragujevcu.

„Mene su već u Radničkom zapazili Iva Čabrinović i Miljan Miljanić, bio sam karakterističan, kao levi bek sam se puno ubacivao, postizao sam i golove, imao dobre centaršuteve tako da sam već igrao za amatersku reprezentaciju Jugoslavije kada nas je Čabrinović vodio u Indoneziju. Posle toga su me ljudi iz Partizana pratili i pokazali interesovanje pređem kod njih.“

Sa Partizanom ima osvojen Kup Jugoslavije ostvaren u jednoj od naujubedljivijih pobeda u istoriji finala tog takmičenja – 6:1 protiv mostarskog Veleža.

„To je bila jedna od naših možda i najboljih utakmica u to vreme, pogotovo što je i Velež bio jako dobra ekipa. Odigrali smo fenomenalno i posle 32 godine čekanja, uspeli smo da osvojimo Kup Maršala Tita.“

Predrag Spasić con la maglia del Partizan pic.twitter.com/Bi89aby8Mu

— allafacciadelcalcio (@facciacalcio) January 27, 2022

Tih godina Partizan je odigrao neke istorijske mečeve u Evropi. Posebno se pamti revanš sa Seltikom u Glazgovu. Pre toga pobeda u prvoj utakmici.

„Igrali smo u Mostaru, pošto nam je stadion bio suspendovan. Tamo smo ih dobili 2:1, dosta tvrda utakmica i bez puno šansi. Međutim, revanš u Glazgovu, to je bio neverovatan meč. Oni su napadali, mi napadali i to je skoro 90 minuta u talasima bilo i na kraju se ispostavilo da je u 90. Ili 89. minutu Šćepa (Slađan Šćepović) postigne gol i mi izgubimo sa 5:4, ali prođemo dalje.

U akciji kod poslednjeg odlučujućeg gola učestvovao je i Spasić.

„Neko mi je gurnuo loptu u prostor sa leve strane, ja sam je zavrnuo skroz na drugu stranu i Milko (Đurovski) je vratio povratnu i Šćepa je samo glavom zakucao.“

Zanimljivo je da je taj duel u Glazgovu bio debi Ivana Golca na klupi Partizana i odmah spektakl za sva vremena.

„Iva je takav po prirodi, bio je veliki motivator i voleo je da se igra napadački fudbal. To je govorio i nama u svlačionici misleći dok je i on igrao u Engleskoj, da nema predaje do kraja, da se utakmica igra svih 90 minuta i mi smo sa tim mentalitetom i igrali kod njega.“

Posle Seltika usledile su još dve atraktivne utakmice sa holandskim Groningenom.

„Nastavilo se u istom stilu kao protiv Seltika. Izgubili smo u Groningenu sa 4:3 u utakmici gde su se oba tima smenjivala u napadima. Međutim, u revanšu u Beogradu gde smo ih dobili 3:1, Milko Đurovski je odigrao fenomenalnu utakmicu, svojim potezima je rešio meč, pobedili smo ih 3:1 i prošli smo dalje. Milko je i u prvom meču u Holandiji postigao dva gola. Te godine je igrao u vrhunskoj formi i pokazao da je u to vreme bio jedan od najboljih špiceva u Evropi.“

Na žalost, Partizanovo učešće u Evropi završeno je te sezone protiv Rumuna i sa dva poraza od Dinama iz Bukurešta.

„Opet nismo mogli da igramo na našem stadionu… Izgubili smo prvu utakmicu u Bukureštu 2:1, tada sam ja dao gol. Milko je šutirao, ja sam pritrčao i ubacio loptu u mrežu. Ali problem nam je bio u revanšu, igrali smo u Podgorici, a teren baš i nije bio u najboljem stanju, tako da nismo tu baš pružili igru kako treba i ponovo smo izgubili.“

Bez obzira na taj ishod, period proveden u Partizanu pamti kao izuzetno lep i uspešan.

„Meni se tokom tih dve godine sve brzo dešavalo. Iz Radničkog sam prešao u Partizan, postao sam reprezentativac, međunarodne utakmice su išle jedna za drugom, tako da sam živeo kao u transu, kao u filmu. Tako da mi je boravak u Partizanu ostao u jako lepom sećanju.“

Dobre igre u Partizanu dovele su ga do reprezentcije Jugoslavije i Svetskog prvenstva 1990. u Italiji. Bio je nezamenljiv tih godina u nacionalnom timu.

„U reprezentaciji sam odigrao 30 utakmica u nizu. Od kad sam debitovao u Švajcarskoj, računajući i pet utakmica na Svetskom prvenstvu u Italiji, bio sam standardni igrač dve i po godine. To smatram velikim uspehom.“

To samo govori da je stekao veliko poverenje kod tadašnjeg selektora Ivice Osima.

„Osim je imao baš veliko poverenje u mene, uvek mi je davao specijalne zadatke, da striktno markiram nekog igrača ili da se ubacujem iz drugog plana. Veoma smo lepo sarađivali i imam visoko mišljenje o njemu.“

Iz tog perioda pamti i verovatno jedan od najdražih golova u karijeri, kada smo posle preokreta pobedili Platinijeve Francuze u Beogradu i napravili veliki korak ka plasmanu na Svetsko prvenstvo.

„Da, taj gol na stadionu JNA. Francuzi su poveli 1:0 i sećam se da je bio skraćeni korner, prekid sa desne strane, Safet Sušić je centrirao, ja sam naleteo, baš me spojio sa golom i zakucao sam loptu u mrežu.“

Tada je zablistao Dejan Savićević, ušao je umesto Bore Cvetkovića i asistirao kod preostala dva gola, Sušiću i Piksiju Stojkoviću.

„Jeste, ušao je i u svom stilu završio sa dve asistencije. Ta utakmica nam je bila veoma bitna, pobedili smo 3:2 i kvalifikacije završili bez poraza ako me pamćenje dobro služi. I u revanšu u Parizu odigrali smo 0:0 na Parku prinčeva, tako da, što se tiče reprezentacije, sve najlepše mogu da kažem.“

Nije mu bilo teško da izdvoji utakmice sa Svetskog prvenstva u Italiji, dve su mu ostale u posebnom sećanju.

„Protiv Španija i Argentina. Španija iz razloga što smo pobedili tako jaku reprezentaciju i što je Piksi na velemajstorski način rešio utakmicu sa dva sjajna gola. Utakmica protiv Argentina ostala mi je u sećanju zato što smo 100 minuta igrali sa igračem manje, a da se to nije osećalo na terenu. Imali smo veliku želju da ih dobijemo, stvorili smo dve, tri dobre šanse i krivo mi je što nismo izbacili Argentince jer bismo išli na Italijane i mislim da bismo možda čak došli i do finala.“

Utakmicu protiv Španije obeležile su dve Piksijeve majstorije, ali pamti se i da je Spasić odlično čuvao njihovog napadača Salinasa. Kasnije se saznalo da je upravo to bila najbolja preporuka da karijeru nastavi u Real Madridu.

„To jeste tačno, na Svetskom prvenstvu je bio i predsednik Real Madrida Ramon Mandoze, gledao je tu utakmicu kada sam striktno pazio na Salinasa. Dobro sam ga čuvao, to se dopalo Mendozi jer im je Salinas stalno pravio probleme i postizao golove. Tačno je da me ta utakmica preporučila za odlazak u Real Madrid.“

Ipak, prelazak u Real Madrid bilo je veliko iznenađenje i za Špance i za nas.

„I meni je bilo neverovatno. Kada smo završili Svetsko prvenstvo dobili smo odmor. Otišao sam do Crne Gore i posle tri, četiri dana dobio sam poziv od tadašnjeg sekretara FK Partizan Žarka Zečevića da hitno doputujem do Beograda, jer je jedan klub zainteresovan za mene. Nije mi u prvom trenutku ni rekao o kom klubu se radi. Došao sam sutradan u klub i on mi je rekao da je Real zainteresovan, da hoće da me kupi i da već sutra možemo da idemo za Madrid da se potpiše ugovor. Tako da sam i ja bio tu zatečen, iznenađen, svašta mi se u glavi vrzmalo. Da li je to realno, da li je moguće, tako da dok nisam potpisao ugovor da sam siguran sto posto ja i dalje nisam verovao.“

To je samo potvrda Spasićevih dobrih igara na Mundijalu u Italiji. Jer i danas zvuči neverovatno da posle samo dve prvoligaške sezone u dresu Partizana usledi poziv najvećeg kluba na svetu.

„Tako je. Pogotovo što sam ja voleo engleski i nemački stil igre. Neki dobri klubovi iz Engleske i Nemačke su tada bacili oko na mene, ali ovo je bio kao grom iz vedra neba. Imao sam sreću da me Real angažuje i da uđem u istoriju kluba kao Srbin koji je igrao za tako veliki klub.“

Predrag Spasić je voleo nemački stil igre, odakle je dobio i prvi nadimak u karijeri – jugoslovenski Brigel.

„Meni su ovde taj nadimak dali navijači Radničkog. U to vreme je Brigel igrao za reprezentaciju Nemačke, podsećao sam na njega po stilu igre, po konstituciji, po kosi. I on je igrao tog levog spoljnjeg koji se ubacivao, a čuo sam da je bio i desetobojac, fizički besprekorno spreman. Tako sam dobio nadimak šumadijski Brigel.“

Imao je kasnije još jedan lep nadimak – Vojvoda Spasić.

„Navijači Partizana su mi dali taj nadimak. Uvek mi je bilo drago kada su mi sa tribina skandirali Vojvoda Spasić.“

Na žalost, od navijača Real Madrida nije dobio nadimak, više je bilo kritika. Ta priča koliko je u početku bila lepa, nije imala takav kraj. Naravno, sama činjenica da je dobio šansu u jednom Realu bila je za ponos, ali istovremeno i veliki izazov.

„Slažem se, teško je bilo, pogotovo što sam bio odbrambeni igrač. Teško je i špic igraču i veznom, ako mu ne krene kako treba, a kamoli meni na tako osetljivoj poziciji. Imao sam nesreću da sam pre početka prvenstva na nekoj utakmici u Valensiji jeo njihovu paelju i dobio trovanje koje me dosta iscpelo, izgubio sam pet, šest dana priprema i fizički se nisam osećao spremnim kao što sam nekada bio. I njihove pripreme su drugačije, navikao sam na jači rad, dok se tamo više radilo na tehnici i uigravanju. Mogu reći da sam tada bio spreman nekih 70 posto i to me je koštalo u Realu. Možda i onaj autogol ne bih postigao… Kasnije sam imao sreću da za trenera dođe Radomir Antić, rekao mi je da imam dve nedelje fore da maksimalno treniram, da se pripremim i da će mi ukazati šansu do kraja prvenstva, što je i učinio. Tada sam dva tri puta bio u timu kola i meseca u Španiji. Sećam se zadnje utakmice koju smo odigrali u prvenstvu protiv Barselone, opet sam Salinasa dobro pazio, pobedili smo ih 1:0 i ceo stadion me baš gromkim aplauzom ispratio, znajući da ću otići u Osasunu.“

Michael Laudrup (FC Barcelona) vs Predrag Spasic (Real Madrid)#michaellaudrup #laudrup #predragspasic #fcbarcelona #realsociedad #fcbarça #realmadridfc #fcbarcelonafans #realmadridindonesia #fcbarcelona1899 #realmadridnostalgia #footballnostalgia #footballmemes #footballlegends pic.twitter.com/MgxrlZZ6FW

— FootballHistory (@footbalhistoryy) April 9, 2021

Autogol u derbiju sa Barselonom je verovatno prva i možda jedina stvar koju bi Predrag Spasić promenio u karijeri.

„Da. To je jedina stvar koju bih promenio da mogu. I što sam relativno mlad prestao da igram, a prestao sam sa svojih 30 godina. Ta ružna uspomena zbog autogola me je stalno proganjala i ostavljala loš pečat. I sada kad pogledam taj gol, deluje mi nestvarno da mi se onako nešto desilo. Ali… izgleda da se i takve stvari nekad događaju.“

Taj autogol išao je i na dušu golmana Real Madrida, Pedra Hara.

„Golman je krenuo na loptu i rekao da je njegova… Zaklonio me je i ja sam bukvalno bio zatečen, da li tamo ili ovamo i ne znam, postavio sam glavu baš gde ne treba. Najgore mi je bilo kad su navijači Barselone skandirali moje ime. Pobedili su nas tada 2:1.“

This is far from the worst own goal on the list, but it does come in El Clásico.

Predrag Spasić only played league 22 games for Real Madrid before being hounded out as their “worst ever signing”. Weird, they’re normally so forgiving at that club. pic.twitter.com/CCeiLmWfGc

— GoalScorer Challenge ⚽️ (@GoalscorerC) November 13, 2019

Nikad nije dobar trenutak za autogol, a pogotovo nije kad to kao stranac u Realu uraditi protiv Barselone.

„Da, na tako velikom derbiju gde se svaka greška gleda… znam da je predsednik Mendoza bio ljut, pa me je sklonio, nisam igrao narednih pet utakmica. Bilo je i u novinama, kao ’ne znam šta je Spasić hteo u tom trenutku’, ko zna koje aludiranje i na šta su mislili. Tako da nije došao Antić najverovatnije više ne bih ni dobio šansu da pokažem sebe u boljem svetlu.“

Dolazak Radomira Antića je stabilizovao ekipu i popravio utisak, Real je završio kao treći, iako su ambicije pred početak sezone naravno bile mnogo veće.

„Real je pre toga pet puta uzastopno bio šampion lige. Bio je to isti sastav osim Martina Vaskesa, koji je prešao u Italiju, a došli smo Georgi Handži, ja… kompletna ekipa je ostala. A ništa nismo osvojili, osim Super kupa Španije.“

Real je te sezona igrao u Kupu šampiona i neočekivano ispao u četvrtfinalu od Spartaka iz Moskve, a prvak Evrope postala je Crvena zvezda.

„Mislim da sam protiv Spartaka bio rezerva i u Moskvi i u Madridu. Kada su nas pobedili na ’Brnabeu’, to je bio stvarno šok. Mislim da je posle te ili sledeće utakmice Antić zamenio Di Stefano.“

Real je te sezone, što je neubičajeno za tako veliki klub, promenio čak tri trenera – Tošak, Di Stefano i Antić.

„Tri trenera, tako je. Ekipa nije u početku igrala onako kako treba, rezultati nisu išli, namestilo mi se da je u rezultatskom smislu bilo jako loše. Samim tim ni ambijent nije dobar u ekipi. Stranac je uvek na udaru u inostranstvu. Nije bilo lako…“

Imao je Predrag Spasić ugovor sa Real Madridom, ali je na kraju te sezone ipak odlučio da promeni klub.

„Imao sam ugovor na još tri godine, međutim, kada sam malo porazgovarao sa Antićem, pošto je on ostao da vodi Real i naredne godine, a Osasuna me je tražila, pristao sam da raskinem ugovor i pređem u Pamplonu. Video sam da će mi to više ležati, da se malo bolje dokažem, tada sam već i jezik solidno savladao i pristao sam da raskinem ugovor.“

Predrag Spasić.#RealMadrid pic.twitter.com/XqAUVDMmL5

— Olympia (@olympia_vintage) October 21, 2022

Za Osasunu i Pamplonu vezuje ga lep i uspešan period.

„Tri godine sam igrao, bio sam standardan, mislim da sam odigrao nekih 90 utakmica. Prve godine smo igrali u Kupu UEFA i ispali od Ajaksa koji je te godine osvojio to takmičenje. Pre toga smo izbacili Štutgart i ako se ne varam Slaviju.“

Spasić je u dresu Osasune postigao i tri gola: Ovijedo, Sosijedad i poslednji baš protiv Real Madrida. Verovatno najdraži od ta tri.

„Pa, bio mi je drag stvarno. Pogotovo što se radilo o Realu, otišao sam iz Madrida, nisam svoju ličnu satisfakciju zadovoljio i bilo mi je lepo, prijatno da njima dam gol.“

Posle Osasune usledio je kratak boravak u Marbelji.

„To je bila neka epizoda, imao sam mogućnosti da pređem i u Japan. Ali te ’94. godine kada mi je istekao ugovor sa Osaunom rodio mi se i sin. Otišao sam do Marbelje da se malo odmorim i da vidim ne bi li mi neka bolja ponuda došla ode Enleza ili Nemaca. Javio se Portsmut. Bio sam sedam dana na probi zajedno sa Radmilom Mihailoviće, Sećam se da smo baš zadovoljili. Vratili smo se i čekali radnu dozvola. Međutim, posle deset dana javili da je za trenera došao Teri Venebils i da smo mi mnogo skupi igrači za tako mali tim, tu je priča završena. Tako da sam se posle vratio, bio jedno mesec dana u Radničkom u Kragujevcu. Video sam da nemam više onu želju kao ranije i prestao sam aktivno da se bavim.“

#TalDiaComoHoy en 1991 debutaba con Osasuna Predrag Spasić, el Serbio llegaba procedente del Real Madrid, jugó 103 partidos (88/1ª, 5/UEFA, 10/Copa) en 3 temporadas https://t.co/sw8AT9LWAE pic.twitter.com/Ir1a80wqn5

— ѕσтσgσяяι (@sotogorri) September 14, 2020

Šteta, jer je tada imao samo 30 godina, a danas fudbaleri igraju i do 35, šest i više godina.

„Zato kažem, da sam na primer bio u ovim zemljama koje sam rekao da su mi se dopale, Engleska i Nemačka, bio bih uvek fizički spreman i sigurno bih igrao do svoje 34, 35. godine. Ovako je došlo do nekog blagog opuštanja, gde posle Reala nisam mogao da nađem isti motiv u sebi. Nešto se gubilo. Koliko mi je Real doneo, toliko mi je možda na drugoj strani uzeo, možda bih više igrao i duže trajao.“

Iako je mogao još da igra, kada se podvuče crta, Predrag Spasić može da bude i te kako zadovoljan karijerom.

„Jesam, onako najiskrenije. Za vrlo kratko vreme sam od drugoligaškog igrača postao olimpijski reprezentativac, A reprezentativac i standardni igrač Partizana, igrao sam na Svetskom prvenstvu, na Olimpijskim igrama i u Real Madridu. Kad se sve to sabere, mislim da mogu reći da sam prezadovoljan. Iakreno, ni sam nisam očekivao da ću toliko postići u fudbalu.“

Bio je to Predrag Spasić. Iskreno i hrabro, baš kao nekad na fudbalskom terenu gde je uspeo da savlada sve izazove. Spreman je i za ovu novu utakmicu i za još jednu pobedu, onu životnu.